Živimo u vremenu kada se jedna duga epoha privodi kraju – period evropocentrizma i zapadne dominacije zemaljskom kuglom; u eposi nalik helenizmu, kada se individualne kulture mediteranskih i evropskih (i svetskih) naroda gube, ustupajući mesto mogućnosti radikalne promene u organizaciji političkog i duhovnog života, u shvatanju duhovnosti, kao i u nauci i umetnosti… U vremenu sve više akumuliranog znanja. Poslednji „globalizam“ dešavao se orijentaciono pre 2000 godina, ne odnoseći se, razume se, na celi današnji zemaljski globus, iako su i Grci znali da je zemlja okrugla i koji joj je približni obim, merenjem dužine senke na različitim meridijanima. To je, možda kao i sad, trenutak kada se na horizontu čitalačke i popularne percepcije našlo sve više i više alternativnih disciplina i teorija, koje u našem uhu katkad dobijaju prizvuk anticipacije nečega što će, moguće, za nekoliko vekova ili manje – biti prihvaćeno kao novi pravac razvoja nauke i misli, metoda, ili glavni tok prihvaćen budućom organizacijom političkog, ekološkog, filosofskog, istorijskog i šireg poimanja života. Zato je knjiga Nebojše Ružića, kao svojevrsni atlas gde se pavićevski, pekićevski, možda čak i kišovski – preklapaju geografija kao dokument sa mitologijom – intrigantna i zanimljiva savremenom čitaocu.
Slikar i pisac, kao autor-posmatrač, polazi od mita, odmičući ka predmetu sopstvenog proučavanja. Knjiga predstavlja i poziv drugima da razmotre predložene mogućnosti, ona jeste početak, anticipacija. No, šta je to mit? Mit je prvenstveno mogućnost onostranog, to jest religija, subjektivnim rečnikom govoreći vera, uverenje. Krug u kome se u Egeju nalaze bezbrojna ostrva iz arhipelaga Kikladi (Kiklades), pominje se u grčkom pelaškom mitu. Ono što zaboravljamo jeste opet činjenica da su ljudi u važnost lokacija i smisao starih hramova, iz nekih razloga – živo verovali ili pak odbijali da veruju u ono vreme, isto tako kao što i danas, u drugačijoj religiji i religijama – opet živo veruju (ili ne) u važnost i neproizvoljnost svetih mesta i iskaza. Knjiga se, prožeta svojevrsnom racionalnošću jedne renesanse, bavi mogućnostima koje se možda proziru u njenoj pozadini. Stoga istraživanje Nebojše Ružića Varde odbacuje čisto racionalističe ili materijalističke sintagme poput „mrtva religija“, arheologija, sugerišući barem meni kao otvorenom čitaocu – pitanje – ako su prethodna verovanja iz ovog dela sveta mrtva ili sasvim neosnovana, zašto bi ova naša sadašnja bila živa – i obrnuti retorski ključ – ako je naša sadašnja religija živa, zašto bismo bili sigurni kako je ona prethodna duhovnost „mrtva“. I šta bi uopšte mogla značiti sintagma koju sam ovom zgodom skovao – prethodna duhovnost?
Nezavisno od ideje i imaginacije koja je autoru bila neophodna kao inicijalna energija za poduhvat istraživanja, neke osobine geometrije rasporeda starih svetilišta od Egipta, preko Egeja, pa sve do u tom smislu novootkrivene i kontroverzne Bosne – potkrepljene su merenjima na zemaljskoj kugli, gugl-eartom. Tako je hram Apolona na ostrvcu Palatija, centralni hram ovog božanstva, postavljen tačno u geometrijskom centru kruga kojim se obuhvataju kikladska ostrva, a da nijedno ostrvo nije presečeno kružnicom, koja se ocrtava isključivo na moru. Raspored ovog i daljih drevnih svetilišta, zatim, poklapa se sa proporcijama zlatnog preseka i ljudskog tela, ili su hramovi, uključujući i Jerusalim, geografski nanizani na matematičku pravu, odnosno na odsečak kružnice ako se u obzir uzme trodimenzionalni oblik zemaljske kugle. Sa stanovišta nauke, počev od one „naivne“ dijaloške, sokratovske – postavilo bi se pitanje kako je neko bez satelita, i još pre klasične grčke umetničke i naučne epohe – mogao znati gde je geometrijski centar „Kruga kiklada“ i gde treba zidati hram, ili gde je prava linija posle hiljadu kilometara kopna i mora? Ko zna, možda su drevni matematičari i to mogli izračunati, tajanstvo ostaje, zbog čega KIKLADES poziva na polemiku i usredsređenost pažnje.
Nebojša Ružić sopstvena geografsko-arheološka opažanja, u smislu jedne žive arheologije, koja govori o nečemu što se i dalje onostrano ili kontroverzno na nas odnosi, – povezuje sa raznim duhovnim i društvenim učenjima s jedne strane (uključujući i masone), dok sa druge strane drži otvorenim i mogućnost tumačenja rasporeda ostataka hramova kroz uticaj inteligencije sa drugih planeta i sazvežđa, kroz delovanje vanzemaljskih naprednih vrsta. U tom smislu on ne brani da se „krug zatvori“ u naučnom ključu, budući da postojanje inteligentnog života van planete Zemlje nije ni u kakvoj suprotnosti sa postulatima savremene fizike, biologije i kosmologije. Egzo-inteligencija i život uopšte predmet je traganja naučnika, a moguće i objekat prikrivanja od strane političkog uređenja na Zemlji. Šta vanzemaljci misle o smrti, Bogu ili bogovima, i šta različite vrste imaju da kažu na tu temu – možda i jeste glavno pitanje 21. veka, kao što su duhovne turbulencije Šekspirovog i Servantesovog vremena bile potcrtane naučnim potvrdama da Zemlja ipak nije centar svemira i da se Sunce ne okreće oko nje, nego obrnuto. Danas pak kudikamo više, ono antropocentrično, evropocentrično nije u fokusu ljudskog uma, kao što nije ni oslanjanje na samo jedno religijsko učenje. Sve nam govori nešto o duhovnosti, pa i sama biološka evolucija. Ni ljudska vrsta nije više u središtu. No, duhovnost ostaje, baš kao što nije prestala ni sa Kopernikom ili Darvinom. Pitanje više nije: Bog ili evolucija, mi ili oni, nego sve to prožeto zajedno, kao mogućnost dubljeg saznanja.
Kao preporuku čitaocima svakako treba pomenuti i jedan vitalan, detaljan manir pripovedanja Nebojše Ružića, koji nas polako uvodi u zahvat otkrivanja odnosno predočavanja viđenog, empirijski i iz prve ruke redovnog putnika po Egeju i Heladi. Tu su i slike koje govore. Možda nije na odmet dodati kako se ne preterano davno na primer – smatralo da psihologija ne može biti ozbiljna nauka, jer nema ničeg materijalnog, empirijskog u predmetu svog proučavanja. Psihologija danas važi za priznatu nauku, a njen nekadašnji „status“ imaju neke ezoterične discipline.
I opet, ljudski život u novom ruhu isti je onaj stari, čega se na zanimljiv način dotiče i ova knjiga.
Ivan DESPOTOVIĆ (pisac)
